Zamalo-nesreće: kako ih izbrojati bez ankete

Viljuškar skreće u prolaz, radnik izlazi iza regala i oboje stanu pola metra jedan od drugog. Niko nije povređen. Do kraja smene niko se toga više ne seća. Za rukovodioca bezbednosti u magacinu to je najteža vrsta događaja: govori više o sledećoj nesreći od bilo kog izveštaja o povredi, a do vas skoro nikad ne stigne.

Ovaj tekst je o tome kako da zatvorite taj jaz bez novog obrasca, nove ankete ili još jedne kampanje koja traži od ljudi da više prijavljuju.

Šta se u magacinu smatra zamalo-nesrećom?

Zamalo-nesreća je događaj koji je mogao nekoga da povredi, a nije. U magacinu je najčešća situacija vozilo i pešak na istom mestu u isto vreme: viljuškar prelazi pešačku stazu, pešak preseca utovarnu zonu, neko stoji u obeleženom prostoru dok kamion vozi unazad. Važne su i druge zamalo-nesreće (teret koji pada, zatvoreni izlazi), ali susret vozila i pešaka se ponavlja svakog dana i ima najgori ishod kad sreća prestane.

Zamalo-nesreća nije korisna kao pojedinačan događaj, nego kao obrazac. Jedan tesan susret u prolazu 3 je anegdota. Isti susret nekoliko puta nedeljno, u istom prolazu, pri istoj smeni, problem je rasporeda koji možete da rešite.

Zašto se zamalo-nesreće ne prijavljuju?

Ne prijavljuju se zato što prijava čoveka košta više od ćutanja. Razlozi su ljudski i razumljivi:

• Niko nije povređen. Događaj deluje završeno čim prođe. Nema šta da se pokaže, leči ni objašnjava.
• Obrazac traži vreme. U punoj smeni, deset minuta za terminalom je deset minuta u kojima linija čeka.
• Prijava liči na prijavu kolege. Ako je vozač bio prijatelj, zapisivanje deluje kao okrivljavanje, čak i kad sistem nije napravljen da ikoga okrivi.

Nijedan od ovih razloga ne nestaje uz plakat ili podsetnik. Kultura prijavljivanja može da se izgradi i vredi je graditi, ali to traje godinama i uvek zavisi od toga da li će neko odlučiti da progovori. U međuvremenu odluke o bezbednosti donosite na osnovu onoga što se prijavi: povreda. Dakle, posle događaja, a ne pre njega.

Mogu li kamere koje već vise na zidu da broje zamalo-nesreće?

Mogu, ako svaka kamera dobije jasno pravilo šta da prati. Većina magacina već ima IP kamere nad rampama, glavnim prolazima i raskrsnicama. Snimak se čuva, a gleda se tek kad se nešto dogodi. Isti tokovi mogu da se analiziraju dok se događaji odvijaju.

Pristup je jednostavan:

1. Na svakoj kameri ucrtate prostore koji su važni: pešačku stazu, prelaz, utovarnu zonu, liniju koju niko ne sme da pređe dok se vozilo kreće.
2. Mali računar na vašoj lokaciji gleda slike sa kamera i u njima pronalazi ljude i vozila.
3. Kad se pravilo prekrši (osoba u zoni vozila, vozilo preko pešačke linije, neko se zadržava gde ne treba), nastaje događaj sa vremenom, mestom i kratkim snimkom.

Dve stvari treba znati pre nego što se na to oslonite. Prvo, standardni model za detekciju prepoznaje ljude i vozila; nema posebnu klasu za viljuškar. Da li pouzdano prepoznaje vaša vozila, pod vašim uglovima kamera i osvetljenjem, treba proveriti na vašem snimku pre nego što se na to oslonite, a ne pretpostaviti. Drugo, kamera vidi samo ono što vidi: slepi uglovi ostaju slepi dok ne dodate ili pomerite kameru.

Ko odlučuje šta je stvarno?

Čovek. Svaki događaj ide nekome iz vašeg tima ko pogleda snimak i označi ga kao potvrđen ili kao lažnu uzbunu. Ta odluka je deo zapisa. Program koji sam „odlučuje" šta se dogodilo bio bi brži, ali bi dao broj koji niko ne može da odbrani pred upravom, savetom zaposlenih ili inspektorom.

Potvrda ima i drugi posao: kroz nju pravila postaju bolja. Ako jedna zona daje uglavnom lažne uzbune, zona je pogrešno ucrtana ili je ugao kamere loš, i to vidite za nekoliko dana, a ne za nekoliko meseci.

Da li će zaposleni i savet zaposlenih to prihvatiti?

Mnogo je verovatnije da će prihvatiti kad sistem ne može da se okrene protiv pojedinca, i kad je to svojstvo sistema, a ne obećanje. U praksi to znači:

• nema prepoznavanja lica, nema utvrđivanja ko je to bio, nema ocene nijednog radnika. Podatak kaže da je osoba bila u zoni, a ne koja osoba;
• snimak se analizira na vašoj lokaciji; dalje idu samo događaji i njihovi kratki snimci, a kod instalacije na vašem serveru ništa ne napušta vaše prostorije, osim tokom sesije udaljene podrške koju sami otvorite;
• rezultat je broj po zoni i po delu dana, koji ukazuje na raspored i proces, a ne na ljude.

U mnogim evropskim državama savet zaposlenih ili predstavnici zaposlenih moraju biti konsultovani pre nego što ovakav sistem počne da radi. Taj razgovor planirajte od početka i donesite na njega gornje činjenice. Lakše je dogovoriti se šta sistem ne može da radi nego se kasnije sporiti oko toga šta bi mogao.

Šta se menja u razgovoru sa upravom?

Razgovor prelazi sa sreće na brojeve. Danas rukovodilac bezbednosti koji traži novu ogradu ili odvojenu pešačku stazu obično donosi anegdote i sećanje na poslednju nesreću. Sa izbrojanim zamalo-nesrećama argument izgleda drugačije. Ilustrativan primer: „U prolazu 3 pešaci i viljuškari su se u septembru sretali devet puta nedeljno, skoro uvek pri smeni. Pomerili smo početak komisioniranja za deset minuta i ucrtali pešački prelaz. U oktobru je bilo dva puta nedeljno."

To je odluka koju uprava može da donese, trošak koji može da odmeri i rezultat koji može da proveri mesec dana kasnije. Menja se i ono što izveštavate naviše: ne samo povrede, koje stižu kasno i retko, nego i rani pokazatelji koji se pomeraju iz nedelje u nedelju.

Kako da počnete bez velikog projekta?

Počnite malo, na kamerama koje već imate, i merite pre nego što se obavežete. Razuman prvi korak izgleda ovako:

1. Proverite kamere. Napravite spisak kamera nad prolazima i prelazima koji vas brinu i proverite da daju video tok koji analiza može da čita.
2. Izaberite jednu lokaciju i nekoliko kamera. Tri ili četiri dobro postavljene kamere u najprometnijem delu reći će vam više od trideset razbacanih.
3. Pustite sistem nekoliko nedelja, uz čoveka koji potvrđuje svaki događaj. Na kraju treba da imate broj po zoni, spisak lažnih uzbuna i njihovih uzroka, i jasan odgovor na pitanje koje je važno: da li vam ovo pokazuje nešto što niste znali?

Sa VAP-om je ovaj prvi korak proba sa unapred određenim obimom: tri nedelje na najviše šest vaših kamera, zatim tri meseca rada uživo, za 2.900 € bez PDV-a. Na kraju dobijate pisani izveštaj sa brojevima sa vaše lokacije i odlučujete da li nastavljate.

Za nekoliko minuta možete da proverite da li su vaše kamere pogodne, a izveštaj kojim se proba završava možete da vidite pre nego što sa bilo kim razgovarate:

• Proverite svoje kamere
• Uzorak PoC izveštaja (PDF)